Nije lako biti Deda Mraz

Na pitanje da li biste radili kao Deda Mraz, različiti ljudi (uvek i isključivo muškarci) reaguju drugačije: Jedni smatraju da je to najlakši i najlepši posao na svetu dok drugi reaguju zauzimajući gotovo odbrambeni stav. Čak ni prilično dobra zarada, zbog koje bi mnogi „progutali žabu“ nije dovoljno motivišići faktor da bi neko pristao da izigrava „dvorsku ludu“ ili „cirkuskog klovna“.

Iako poređenje iz prethodnog pasusa nije „na mestu“, jedno je istina: Glumiti Deda Mraza po kućama jeste relativno ponizno u odnosu na npr. posao marketinškog savetnika u velikom lepom ofisu ali, s druge strane, zadovoljstvo (pa i zarada) je nešto zbog čega jedva čekam svaki naredni decembar.

U prilog mojoj tvrdnji o „poniznosti“ ide i činjenica da većina, ako ne i svi Deda Mrazovi koji svoje usluge nude tržištu Srbije kriju svoj identitet. Skoro uvek su to anonimci koji tvrde da su po profesiji glumci, animatori i sl. Zašto je problem naglas reći svoje ime?! Zar nebi, onaj ko vas angažuje, voleo da zna ko mu, maskiran u dobrog dekicu, ulazi u kuću i stavlja decu u krilo. OK, možda je to samo stav jednog marketinško-PRovskog mozga.

Ne znam kako je drugim Deda Mrazovima, ali moj telefon tokom čitavog decembra ne prestaje da zvoni. Razlog tome je svakako i činjenica da su Marketing i PR moja profesija te, ako umem drugima da nađem klijente ili „prodam“ robe i usluge, svakako to umem i sebi. Međutim, osim reklame i prodaje, valjalo je mnogo, ali zaista mnogo raditi na kvalitetu usluge koju ću pružiti nakon što sam je fakturisao tj. izvršio rezervaciju.

Tu postoji nekoliko faktora na koje je neophodno obratiti pažnju. Prvi od njih je svakako talenat i svaki „Deda Mraz“ morao bi da se zapita vole li ga uopšte deca i kada nije u kostimu. Ako je odgovor nedvosmisleno pozitivan onda ima smisla razmišljati dalje.

Drugi faktor je vizuelna pojava: Ličiš li na Deda Mraza i šta možeš da učiniš kako bi bio vizuelno uverljiv i originalan?! Svestan sam da ima muškaraca kojima je dovoljno da na glavu stave crvenu Dedamrazovsku kapu i to je to! Međutim, kada vam nedostaje bar 30 godina i 30 kilograma, morate ozbiljno da se potrudite. Ja sam uspeo tj. došao sam do trenutka kada sam prezadovoljan svojim izgledom (DedaMrazovskim look-om, naravno :)) ali, za to je bilo potrebno mnogo truda, kreativnosti i svakako, novca. Međutim, o maski tj. kostimu i aksesoaru ću pisati kasnije.

Treći faktor je „predstava“ koja počinje ispred vrata kuće u kojoj žive deca koju treba da animirate i fascinirate. Osim deteta, podjednako je važno zadovoljiti i roditelje (ili naručioce usluge) što je, verujte mi na reč, mnogo teže nego što iko može da zamisli.

Sećam se, tako,  jedne „pomahnitale“ mame koja je vrištala od uzbuđenja još u trenutku kada me je pozvala telefonom da proveri da li stižem na vreme. Doduše, u momentu njenog poziva bio sam „na zadatku“ a telefon mi je bio isključen. Kada sam je kasnije pozvao, na reči „Deda Mraz je na telefonu…“ sa one strane slušalice krenula je buka poluartikulisanih glasova koji su ostavljali utisak istovremenog oduševljenja, uzbuđenja, kritike što se nisam odmah javio… Iz gomile čudnih krikova uspeo sam da izdvojim: „Jaaaao Deda Mr…“, „Luuudilo, jedva čekamo“, “JuhuuUUuuu”, „Da li ste normalni?!“, „Da li dolazite?“… – Žena koja se izvrištala, više u pozitivnom kontekstu nego u negativnom a da pritom ništa nije rekla. Pomislih, ovde neće biti lako. Kako pomislih, tako i bi: Na vrata, osim ushićene mame, istrčala je i ista takva baka a dete je sve vreme, umesto da je u centru pažnje, bilo sasvim skrajnuto. Najupečatljivija slika zbog koje sam pomislio da više nikada neću obući crveno odelo je ona kada sam shvatio da dete gleda Pepu Prase dok mi se mama namešta u krilu objašnjavajući baki kako da slika najnovijim „Ajfonom“, nestrpljivoj da i ona dođe na red. Užas!

deda-mraz

Reagovao sam upozoravajući da je ovo ipak „predstava“ za dete pokušavajući da izbegnem da mi i nepristojno predekoltirana baba sedne u krilo (uzalud). Najzad, protestno sam ustao iz fotelje i seo na pod ispred deteta te mu posvetio nekoliko trenutaka pažnje (više nije bilo moguće)…

Kontra priči iz pethodnog pasusa, u naročitom sećanju mi je ostala porodica Tomić sa Bežanijske kose. Toplina njihovog doma, ugođaj koji su kreirali i radost koju je izazvala moja poseta gotovo da izmiču mogućnostima opisa. Kod njih sam imao priliku da razgovaram i smejem se sa decom. Da im ispričam po koju priču i anegdotu iz mog sela na Severnom polu. Da im pokažem sadržaj male torbice koju nosim za pojasom: Magični ključ fabrike igračaka i čarobni Deda Mrazov sat. Da im otkrijem tajne kako se spuštam kroz odžake i ulazim kroz zaključana vrata… „Razrogačenih“ okica i skoro otvorenih usta slušala su me fascinirana dečica a u roditelje nisam smeo ni da pogledam plašeći se da će se rastopiti od razneženosti… Od dece sam dobio dve vezice sveže šargarepe da da nahranim irvase, kolačić sa Baba Mrazicu i “nezaobilazni” novogodišnji puding. Ispratili su me mahanjem kroz prozor. Na polici u svojoj kancelariji još uvek čuvam pisma koja su mi ta deca naknadno poslala.

Sećam se i nezavidne situacije kada sam došao u kuću gde su Novu godinu čekala tri para sa šestoro dece. Sve je krenulo lepo i kako treba dok jedan tata nije izgestikulirao previše komičan izraz lica. Bejahu to trenutak kada sam deci objašnjavao kako se sećam i njihovih roditelja kad su bili mali… Fokusirao sam se na jednog tatu pričajući deci kako je jedne godine, kad je on bio mali, bio izuzetno nestašan i neposlušan i kako sam mu zapovedio da mora da se „popravi“ te kako me je poslušao i od tog trentka postao divan dečak, „…sunce Dedamrazovo, kako mi je porastao!“… a onda rekoh kako se i mame odlično sećam te je upitah da li se i ona seća mene!?! Jedan od tata je u tom trenutku nekim čudnim gestom reagovao tako da su svi odrasli ukućani počeli da se smeju i doslovno „hvataju za stomak“ od smeha dok su ih deca prekorevala da se uozbilje. Deda Mraz je na sve to morao da ostane smiren i ozbiljan, posvećen deci i razgovoru sa njima…

Ah, a da vam ne pričam kako mi je proći ulicom: Jednom prilikom žurio sam u dom porodice Petrić koja živi na „Bulevaru“ negde prekoputa Tašmajdana. Problemi sa parkingom u Beogradu i splet jednosmernih ulica odveli su me čak u garažu u Masarikovoj odakle sam morao peške na Bulevar pod “full“ Dedamrazovskom opremom: Džakom prepunim poklona preko ramena u jednoj ruci a sa čarobnim štapom i praporcima u drugoj. Moja pojava u centru grada prepunom sveta, petkom uveče, nekoliko dana pred Novu Godinu, u trenutku kada je padao prvi sneg preko hiljada lampiona koji su grad i atmosferu u njemu činili idiličnima i nestvarnima… Nisam mogao da prođem ni pored koga a da se on nije oduševio i raznežio, poželeo da me zagrli, popriča samnom, ispovedi mi neku svoju želju i, naravno, slika se sa mnom. Pomislih, Bože, kako li je Dordžu Kluniju svaki dan :)

Jedna devojčica koja je sa majkom čekala tramvaj na stanici u Resavskoj se toliko „ukočila“, nemogavši da kaže ništa, stišćući mamu snažno za ruku… Obratio sam joj se nekim lepim rečima a ona, jedva čujno prozbori, više se obraćajući majci nego meni, kako je konačno, nakon tri kobajagi Deda Mraza najzad videla jednog pravog :)

U Dom Petrića sam , naravno, prispeo sa bar pola sata zakašnjenja ali oni se, naravno, nisu ljutili. Na Deda Mraza se niko nikada ne ljuti (osim nekih tamo).

„Slatke muke“ Deda Mrazu pričinjava i kostim Deda Mraza sa pratećom opremom. Osim što nemate gde da ga kupite (a da nije onaj kineski ili neki sasvim običan sa eBay-a), morate da ih imate više komada jer ćete se već pri prvoj poseti nekom detetu toliko oznojiti da više nećete moći da budete u njemu. U svakoj kući je previše toplo za uslove pod krznenom kapom, perikom, bradom, kaputom ispod koga imate još nekoliko slojeva Dedamrazovske odeće i veštački stomak (mora tako aki hoćete da budete pravi Deda Mraz)!

To znači da u svojim kočijama (čitaj malom Puntu) morate da imate bar tri kostima u koja ćete se svaki put presvlačiti u uslovima „Puntovske“ skučenosti nakon što se odvezete na neki pust parking gde vas niko neće videti kako se presvlačite. OK, nije nikakva naročita sramota presvući se u kolima čak i da vas neko vidi kako to radite ali kada ste Deda Mraz, privlačite apsolutno svu pažnju ovog sveta. Sigurno bi vas neko slikao ili snimao i brže-bolje, okačio na Fejsbuk ili Instagram sa sve tagovima, podrazumeva se :).

Najzad zaključak: prelepo je biti Deda Mraz iako zaista nije lako.
Pre svega, valja vam imati neograničeno mnogo dobre volje, strpljenja i pozitivne energije. Jedino u tom slučaju imaćete satisfakciju zbog toga što radite i žalićete što u godini ne postoje bar dva decembra.