Pripoveda: Deda Mraz
Želeo bih da vam ispričam nešto o mojim dobrim, malim i vrednim pomoćnicima, koje svi jednostavno zovemo — Mrazuljci.
Žive u mom selu i, iako ih ima na stotine, sve ih znam po imenu i po izgledu. Odavno ih nisam brojao, premda ih sve znam ponaosob. Uglavnom su to vilenjaci i patuljci, a zadesi se i poneko gnomče ili goblinče. Njihovi dani prolaze u igri, radu i veselju.
Svakoga jutra, čim se oglase prvi petli, patuljak Riđoslav Riđobradić, koji živi na kraju sela, krene na posao zviždućući svoju omiljenu pesmu — onu o zvončićima što zveckaju celu noć. Ubrzo mu se pridružuju i ostali, koji ga već čekaju na pragovima i kapijama. I tako, već od ranog jutra, pesma se ori celim selom, dok kroz sneg koračaju ti veseli i vredni Mrazuljci.
Do radionice, gde se prave i pakuju pokloni za dobru decu, stižu tek posle sat i frtalj. U međuvremenu ja naložim vatru, nahranim irvase i požurim nazad da ih dočekam. Baba Mrazica im spremi čaj i doručak, pa svi zajedno krenemo u novi radni dan.
Ali, prošlog jutra sam se zabrinuo. Vreme je prolazilo, a Mrazuljci se nisu pojavljivali. Osam je već bilo, i još malo preko, a njih nigde! Htedoh da im krenem u susret, kad odnekud izdaleka začuh galamu.
Nije to bilo veselo pevanje na kakvo sam navikao, već nekakva graja, svađa i gungula.
— Hm — pomislih — da nije kakav trol zalutao među njih?
Kada su konačno pristigli, ne mogahu da se dogovore ko će prvi da govori, pa svi udariše uglas — mašući rukama i nadvikujući se. Jedva sam ih smirio i dao reč jednom od njih.
On mi ispriča da su bezmalo čitav sat proveli pokušavajući da izbroje mačke goblina Atanacka!
A mačke — ko mačke! Očas ti se iz očiju ukradu i izmigolje. Svakog časa neka iskoči, sakrije se, umigolji i nestane. Svaki Mrazuljak je imao drugu brojku — jedan kaže dvadeset pet, drugi trideset šest, treći čak četrdeset osam! I tako nasta svađa: ko je u pravu?
Smejao sam se od srca.
Znam ja Atanacka dobro — čudnovat goblin, dobar po srcu, ali čudak po naravi. Ima mačke svih fela, boja i veličina, i toliko ih voli da niko živ ne zna koliko ih zaista ima. Možda ih je dvadeset pet, možda četrdeset osam, a možda i više — ako se uračunaju i one koje samo svrate na ručak!
— Smešni moji Mrazuljci — rekoh im — što trošite vreme na prebrojavanje mačaka kad imate toliko igračaka da spremite!
A oni se, kao i uvek, nasmejaše i odmah zaboraviše na svađu.
A ja, evo, dok vam sve ovo pišem, vidim kroz prozor irvase Jurka i Gurka kako me radoznalo posmatraju. Sigurno su ponovo gladni.
Vreme je da ostavim pero i ponesem im koju šargarepu.
