Kažu da neke priče same biraju onoga ko će ih ispričati. Tako su i ove našle svog autora — čika Bronzića, Miroslava.

On živi u Beogradu — gradu koji je za njega i stvarnost i bajka u isto vreme. Svojim perom iz zaborava vraća njegove stare sokake i ma’ale, ljude, zgrade i palate koje čuvaju tajne i u kojima se, ako pažljivo oslušneš, još uvek može čuti eho nekih davnih vremena.

Upravo taj eho čika Bronzić pretvara u priče, a priče u knjige — pažljivo, strpljivo i s velikom ljubavlju prema ilustraciji i pisanoj reči.

Kao grafički dizajner, on svoje priče ne samo da piše već ih i vizuelno kroji. Svako slovo, ilustracija i detalj na stranici prošli su kroz njegove ruke, čineći svaku knjigu malim zanatskim remek-delom.

Iako ne voli velike reči, uveren je da njegov rad govori umesto njih. Svoje priče piše, ilustruje i objavljuje sam, kao neki usamljeni i introvertni kantautor, uveren da najlepša dela nastaju onda kada im se da dovoljno vremena i slobode.

U tim njegovim pričama Savom i Dunavom još uvek brode parobrodi; tramvaji su na konjsku vuču; satovi ne mere vreme onako kako smo navikli; a vile, irvasi i druga neobična stvorenja žive tik uz nas, često neprimećeni.

U svojim pričama stvorio je i oživeo mnoge likove — onako kao što je stari Đepeto stvorio Pinokija — on je Kreza — svog omiljenog nestašnog „lutka”.

Za svoje bajke i pripovetke — koje često nisu ni jedno ni drugo, smatra da su andersonovske, egziperijevske i kolodijevske. Njih trojica su mu uzori.

Do sada je napisao mnogo takvih priča,
sabranih u šest knjiga:

• Odžačar-Bogdanove pustolovine,
• Zimska bajka sa Englezovca,
• Priče iz Deda Mrazovog sela,
• Tajanstveni svet Deda Mrazovih irvasa,
• Priče o Zubić vilama i
• Priče o Zubić vilama 2.

Čika Bronzić ima 48 godina, tata je dvema pravim vilama — Danici i Mirni a muž je jednoj vaspitačici iz Košutnjačke šume.

A sve ostalo, kao i u njegovim pričama, prepušteno je čitaocu.