Pripoveda: Deda Mraz
Ovde kod nas, na Severnom polu, uvek je radno i veselo — ali ove godine bilo je drugačije nego ikad.
Mrazuljci-patuljci bili su pri kraju s izradom poklona za dobru decu, a mrazuljci-vilenjaci završavali su ukrašavanje našeg sela, koje je još od početka prošlog meseca prekriveno snegom.
Noću i uveče sve blista: hiljade lampiona trepere u raznobojnim svetlima, kao da se nadmeću sa sjajem zvezda i razigranih polarnih svetlosti. Sve miriše na medenjake, bor i sneg.
Ali, eto, želim i da vam ispričam još jednu zanimljivu priču koja, na sreću, ipak ima srećan kraj.
Mislim da je to moj promašaj decenije. Eh, kakva greška!
Vidiš, svake godine na svetu ima sve više dece, naročito one dobre. Vilenjaci moraju da ih prate, da saznaju jesu li zaslužili poklone i šta su poželeli. Jedva stižu da obave te poslove, a čeka ih još, zajedno s patuljcima, i pravljenje igračaka, slatkiša, pa umotavanje poklona.
Zato sam ove godine rešio da poslušam patuljka Miću Pronalazača. Mića je izumeo neke robotske pomagače koji bi pomagali mrazuljcima u izradi igračaka i ostalim poslovima oko pripreme poklona. Hodao je Mića kroz radionicu, podignute brade, kao da je otkrio nešto što će promeniti svet.
Šepurio se, ponosno, kao paun! Pokazivao je kako roboti rade brzo i precizno, kako ne traže pauzu za čaj i kako nikad ne zaboravljaju uputstva.
— Deda Mraze — rekao je Mića — ovo je budućnost! Roboti će nam olakšati posao i imaćemo više vremena za veselije stvari!
Mislio sam da sam time rešio sve.
Kako sam se samo prevario!
Kakva katastrofa! Robotski pomagači nisu mogli ni da se uporede s pravim mrazuljcima. Stalno su grešili i bagovali! Pokvarili su čitave serije igračaka.
Olovnim vojnicima su u ruke stavili rekete za badminton, a plišanim medvedićima prišili zečje uši. Ajme, a da ne pričam o onim žirafama bez vrata i konjićima sa točkovima umesto nogu…
Sve se začas pretvorilo u pravi cirkus od limenih glava.
Patuljci su se hvatali za glavu, vilenjaci za srce, a ja za bradu!
Patuljak Mića bio je potpuno očajan.
— Ne razumem — govorio je gledajući u svoje bespomoćne robote. — U mojoj radionici su radili savršeno!
Ali problem je bio jasan: roboti su mogli da slede uputstva, ali nisu mogli da osete magiju. Nisu razumeli da svaki poklon mora da nosi malo ljubavi i topline, a ne samo preciznost.
Skoro sve do tada napravljene igračke morao sam da pošaljem na deponiju pokvarenih i neupotrebljivih poklona. A neke su, nažalost, promakle kontroli i već su zapakovane.
Stoga, ako ti se ove Nove godine u paketiću nađe neka čudna igračkica — da znaš o čemu se radi i da mi ne zameriš.
Srećom, vilenjaci su našli rešenje.
Robote su poslali na manje zahtevne poslove: sada čiste sneg i štale u kojima spavaju irvasi, a odlični su i u pakovanju. To što nekim dečacima zapakuju poklon u roze papir — nije tako strašno. Deca će razumeti.
A jedan robot, M-211, specijalizovao se za kuvanje čaja. Odlično to radi, i sada svi žele baš njegov čaj od ljute jagode s medom i biberom.
Heh, čudna kombinacija, ali da znate — uopšte nije loša kad se navikneš!
A tek sladoled sa ukusom slane karamele koji pravi F-216 — pa nemaš pojma! Vrh! Prste da poližeš!
Patuljak Mića je, na kraju krajeva, naučio važnu lekciju.
Ponekad najbolje rešenje nije u tehnologiji, nego u onome što već imamo — u marljivim rukama vilenjaka i patuljaka, i u magiji koja živi u srcu svakog od nas ovde, na Severnom polu.
A što se tiče robota? Pa, našli su svoje mesto.
Možda ne mogu da prave savršene igračke, ali zato prave savršen čaj i sladoled.
I to je, moram da priznam, takođe vrlo važno.
Tako da, dragi čitaoče, ako ove godine u paketiću nađeš medvedića sa zečjim ušima — znaj da je i on napravljen s ljubavlju.
Samo je malo neobičan — ali baš zbog toga možda će ti postati najdraži.
