Školski brod „Jadran“ stariji je od svih država koje se danas oko njega spore.
Sagrađen je za Kraljevsku mornaricu Kraljevine Jugoslavije, preživeo je italijansku zaplenu, Drugi svetski rat, socijalističku Jugoslaviju, njen raspad, Saveznu Republiku Jugoslaviju i državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Danas plovi u sastavu Mornarice Vojske Crne Gore.
Hrvatska tvrdi da joj pripada i traži njegov povratak u Split. Crna Gora smatra da je brod njen i za to iznosi sopstvene istorijske i pravne argumente. Srbija danas nije neposredna strana u hrvatsko-crnogorskom sporu, ali se i u srpskoj javnosti povremeno postavlja treće pitanje:
Ako ćemo već govoriti o tome čiji je „Jadran“, ko ga je zapravo napravio — i ko ga je platio?
Odgovor je komplikovaniji od nacionalnih verzija priče koje se poslednjih godina mogu čuti.
Brod jedne države koje više nema
Potreba za velikim školskim jedrenjakom pojavila se tokom dvadesetih godina prošlog veka. Inicijativu za njegovu nabavku snažno je zastupala pomorska organizacija „Jadranska straža“, osnovana u Splitu, koja je imala odbore širom tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno kasnije Kraljevine Jugoslavije.
Ugovor za gradnju potpisan je 4. septembra 1930. sa hamburškim brodogradilištem H. C. Stülcken Sohn. Brod je porinut 25. juna 1931, a završen 1933. godine.
„Jadran“ je barkantin — trojarbolni jedrenjak dug oko šezdeset metara, napravljen pre svega kao brod-učionica za školovanje mornaričkih kadrova.
I upravo oko njegovog nastanka počinje prvi sloj današnjeg spora.
Hrvatska ističe činjenicu da je inicijativa potekla od „Jadranske straže“ sa sedištem u Splitu i da je brod tokom svog života bio snažno povezan sa pomorskim ustanovama na današnjoj hrvatskoj obali.
Ali „Jadranska straža“ nije platila čitav brod.
Naprotiv.
Ko je platio „Jadran“?
Konačna cena broda iznosila je 8.407.030 tadašnjih dinara, odnosno 622.743 nemačke marke.
Prema radu istoričara Điva Bašića o školskim brodovima na istočnojadranskoj obali, „Jadranska straža“ obezbedila je milion dinara, dok je ostatak podmiren iz reparacionog fonda i rezervnog kredita Komande Ratne mornarice.
Dakle, nije sasvim tačno reći ni da je „Jadran“ platila Hrvatska, ni da ga je platila Srbija, niti da ga je sama kupila „Jadranska straža“.
Kupila ga je Kraljevina Jugoslavija, uz značajan doprinos društvene organizacije koja je delovala širom tadašnje države.
I tu priča postaje još zanimljivija.
Podaci o dobrovoljnim prilozima pokazuju da je novac stizao iz veoma različitih krajeva Kraljevine. U pojedinim istorijskim prikazima navodi se da je odbor u Sarajevu prikupio 310.850 dinara, Veliki Bečkerek — današnji Zrenjanin — 190.000, Beograd 150.000, a Novi Sad 135.630 dinara.
To je važan detalj jer pokazuje koliko je teško današnju kartu država preslikati na priču iz 1930. godine.
Ljudi koji su davali novac nisu skupljali sredstva za budući hrvatski, crnogorski ili srpski ratni brod.
Skupljali su novac za jugoslovenski školski brod.
Istorija finansiranja zato govori mnogo o tome kako je „Jadran“ nastao.
Ali sama po sebi ne daje odgovor na pitanje kome on danas pravno pripada.
Prvo Tivat, pa Split
Po završetku gradnje „Jadran“ je 1933. krenuo iz Hamburga ka Jugoslaviji.
U Tivat je uplovio 16. jula iste godine, a u flotnu listu Kraljevske mornarice Jugoslavije upisan je 19. avgusta 1933. Velika državna svečanost povodom prijema broda održana je potom u Splitu, 6. septembra. Današnje crnogorsko Ministarstvo odbrane upravo 19. avgust obeležava kao Dan broda.
U narednim decenijama „Jadran“ će biti vezan za niz pomorskih škola, ustanova i baza duž jugoslovenske obale.
Zato i Hrvatska i Crna Gora danas mogu iz istorije broda da izdvoje čitav niz činjenica koje potvrđuju njegovu povezanost upravo sa njihovom obalom.
Problem nastaje kada od istorijske veze treba napraviti savremeno vlasničko pravo.
Datum koji je promenio sve: 15. oktobar 1990.
Za današnji spor mnogo je važnije ono što se dogodilo gotovo šest decenija kasnije.
„Jadran“ je 15. oktobra 1990. napustio svoju tadašnju bazu u Lori kod Splita i otišao u Tivat na veliki remont.
Hrvatska i Crna Gora tada nisu bile dve države. Bile su republike iste države — Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Brod nije poslat drugoj mornarici niti u stranu državu. Jedan brod Jugoslovenske ratne mornarice otišao je iz jedne baze iste vojske u remontni zavod u drugom delu iste države.
Onda se država raspala.
Kada je počeo rat, „Jadran“ se nalazio u Tivtu, usred opsežnog remonta. U Split se više nikada nije vratio.
Posle raspada SFRJ ostao je u sastavu mornarice SR Jugoslavije, potom Srbije i Crne Gore, a nakon crnogorske nezavisnosti 2006. nastavio je da služi u Mornarici Vojske Crne Gore, u čijem se sastavu nalazi i danas.
Tu počinju dve različite interpretacije iste istorije.
Šta tvrdi Hrvatska
Za Hrvatsku je važna činjenica da je „Jadran“ 1990. imao bazu u Lori kod Splita i da je u Tivat otišao na remont.
Po hrvatskom stanovištu, činjenica da je tamo zatečen tokom raspada Jugoslavije ne može sama po sebi da promeni pripadnost broda.
Hrvatska strana naglašava i njegovu višedecenijsku povezanost sa Splitom i pomorskim ustanovama na današnjoj hrvatskoj obali, kao i činjenicu da je inicijativa za njegovu gradnju potekla od „Jadranske straže“ sa sedištem u Splitu.
Krajem 2025. hrvatska vlada osnovala je posebno Povjerenstvo za povrat školskog broda „Jadran“ i druge vojne imovine od Crne Gore. Vlada Hrvatske navela je i da je pitanje vojne sukcesije, posebno „Jadrana“, jedno od otvorenih pitanja dve zemlje i povezala ga sa svojim stavom u pristupnim pregovorima Crne Gore sa Evropskom unijom.
Drugim rečima, za Zagreb „Jadran“ nije samo istorijsko pitanje.
To je i dalje otvoreno međudržavno pitanje.
Šta tvrdi Crna Gora
Podgorica polazi od drugačije istorijske slike.
Crnogorska strana naglašava da „Jadran“ nije 1990. tajno ili vanredno sklonjen iz Splita, nego je mesecima pre početka otvorenih sukoba upućen na planirani veliki remont u Tivat.
Tivat je, osim toga, bio prva jugoslovenska luka u koju je brod uplovio 1933, a u tamošnjem Arsenalu obavljani su veliki remonti tokom njegovog dugog života.
Crna Gora takođe odbacuje ideju da je „Jadran“ pre raspada Jugoslavije bio hrvatska državna imovina: brod je napravljen za Kraljevsku mornaricu Jugoslavije, a potom je pripadao Jugoslovenskoj ratnoj mornarici.
Današnja crnogorska vlada svoj stav o pripadnosti broda nije promenila.
U maju 2026. osnovala je Komisiju za uređenje odnosa sa Republikom Hrvatskom povodom statusa školskog broda „Jadran“, koji se u odluci opisuje kao kulturno-istorijski i vojni simbol države Crne Gore. Istovremeno, među zadacima te komisije jeste upravo aktivno vođenje dijaloga sa hrvatskom stranom.
Dakle, Crna Gora pristaje da o pitanju razgovara, ali u te razgovore ulazi sa stavom da je brod crnogorski.
A šta zapravo kaže Sporazum o sukcesiji?
Ovo je verovatno najvažniji, a često i najpojednostavljeniji deo čitave priče.
Sporazum o pitanjima sukcesije bivše Jugoslavije potpisan je u Beču 29. juna 2001. godine. Njime su države sukcesori pokušale da urede podelu imovine, arhiva, finansijskih sredstava, diplomatskih objekata, penzija i drugih prava nekadašnje SFRJ.
Aneks A uređuje državnu imovinu.
Njegov član 3 za materijalnu pokretnu državnu imovinu ustanovljava teritorijalno pravilo: takva imovina prelazi državi sukcesoru na čijoj se teritoriji nalazila na dan kada je ta država proglasila nezavisnost.
Kada bi se na „Jadran“ primenjivao samo taj član, činjenica da se brod nalazio u Tivtu bila bi veoma značajna.
Ali odmah zatim dolazi član 4.
I on menja stvar.
U njemu izričito stoji da, bez obzira na član 3, materijalna pokretna imovina SFRJ koja je bila deo vojne imovine podleže posebnim aranžmanima koje treba da dogovore zainteresovane države sukcesori.
A „Jadran“ je nesporno bio vojni školski brod.
Zbog toga nije sasvim precizno spor svesti na formulu:
„Bio je u Crnoj Gori kada se Jugoslavija raspala, dakle pripada Crnoj Gori.“
Ali nije dovoljno ni reći:
„Baza mu je bila u Splitu, dakle pripada Hrvatskoj.“
Sporazum o sukcesiji vojnu pokretnu imovinu izdvaja kao posebnu kategoriju za koju su predviđeni posebni dogovori zainteresovanih država sukcesora.
A konačnog dogovora o „Jadranu“ nema.
Zato spor i traje.
A gde je u svemu tome Srbija?
Srbija danas nije jedna od dve države koje vode aktuelne pregovore oko „Jadrana“ i nije istakla savremeni zahtev da joj brod bude predat.
Ali ni tvrdnja da Srbija sa čitavom pričom nema nikakve veze ne opisuje celu istoriju.
„Jadran“ je, na kraju krajeva, do 2006. bio deo mornarice zajedničke države Srbije i Crne Gore. Nakon prestanka državne zajednice otvoreno je i pitanje podele zajedničke vojne imovine.
Tu je i pitanje nastanka broda.
Deo dobrovoljnih priloga za njegovu gradnju prikupljen je u gradovima današnje Srbije, a znatno veći deo ukupne cene poticao je iz državnih izvora Kraljevine Jugoslavije.
To, međutim, nije isto što i savremeno pravo svojine.
U tome se možda najbolje vidi koliko je „Jadran“ nezgodan simbol za nacionalno prisvajanje.
Kada je nastao, nije pripadao nijednoj od današnjih država.
Bio je jugoslovenski brod.
Šta nam novac govori — a šta ne govori
Ako pitamo:
Ko je napravio „Jadran“?
Odgovor je: Kraljevina Jugoslavija.
Ako pitamo:
Ko ga je platio?
Odgovor je: najvećim delom tadašnja jugoslovenska država, iz državnih izvora, reparacionog fonda i kredita Komande Ratne mornarice, uz milion dinara koje je prikupila „Jadranska straža“.
Ako pitamo:
Da li je 1933. bio hrvatski, crnogorski ili srpski državni brod?
Nije bio nijedno od toga.
Bio je jugoslovenski ratni brod.
Ali ako pitamo:
Kome pripada danas?
Odgovor se više ne može tražiti samo u računu iz hamburškog brodogradilišta iz 1930. godine.
Između tada i danas nestalo je nekoliko država, dogodio se rat, promenjene su granice, nastale su države sukcesori SFRJ, potpisan je međunarodni sporazum o sukcesiji, a potom se raspala i državna zajednica Srbije i Crne Gore.
Upravo zato istorijsko poreklo broda jeste važno.
Ali istorijsko poreklo i savremeno vlasničko pravo nisu ista stvar.
Zašto sam napisao roman o „Jadranu“
Verovatno je upravo ta neverovatna biografija broda jedan od razloga zbog kojih sam poželeo da napišem roman „Jedrenjak Jadran — roman o brodu koji je nadživeo Jugoslaviju“.
Ne predstavljam sebe kao stručnjaka za međunarodno pravo, vojnu sukcesiju ili međudržavne odnose.
Ja sam pisac.
I dok sam istraživao „Jadran“, sve manje me je zanimalo da ga posmatram kao predmet oko kojeg se države spore, a sve više kao junaka koji je tokom gotovo jednog veka gledao kako se svet oko njega menja.
Zato „Jadran“ u romanu nije samo kulisa na kojoj se događaju tuđe priče.
On je jedan od glavnih likova knjige.
Ljudi dolaze i odlaze.
Menjaju se kapetani, kadeti i mornari.
Menjaju se uniforme.
Menjaju se zastave.
Menjaju se države.
Neke od država pod čijim je zastavama plovio više ni ne postoje.
A brod ostaje.
Roman se, naravno, dotiče i današnjeg spora između Hrvatske i Crne Gore, kao i pitanja koja se u vezi sa „Jadranom“ postavljaju u Srbiji. Bilo bi gotovo nemoguće ispričati savremenu priču o ovom brodu, a taj spor potpuno zaobići.
Ali knjiga ne pokušava da presudi kome „Jadran“ treba da pripadne.
Ni Hrvatskoj.
Ni Crnoj Gori.
Ni nekoj trećoj strani.
To, uostalom, nije posao romana.
Kao autoru, mnogo mi je više stalo do samog broda.
Do toga da opstane.
Da plovi.
Da se održava.
Da na njegovu palubu i dalje izlaze novi kadeti i da jedra zbog kojih je napravljen ne postanu samo muzejski eksponat.
Jer kada se skinu zastave i politički argumenti, ostaje nešto što se u raspravama o vlasništvu lako zaboravlja: „Jadran“ je više od devedeset godina stvarni brod na kojem su se školovale generacije ljudi.
Na njemu se živelo.
Radilo.
Putovalo.
Odrastalo.
Odlazilo prvi put na otvoreno more.
Zbog toga sam, pišući roman, vrlo brzo prestao da razmišljam o njemu kao o predmetu.
Postao mi je lik.
Možda čak i najvažniji lik knjige.
I zato mi je mnogo više stalo do toga da „Jadran“ opstane i nastavi da služi onome zbog čega je napravljen, nego do zastave koja će se jednog dana vijoriti na njegovoj krmi.
Ako spor između država jednog dana bude rešen, države, pregovarači i pravnici utvrdiće šta iz tog dogovora proizlazi.
Roman postavlja drugačije pitanje:
Koliko država jedan brod može da nadživi, a da i dalje ostane isti brod?
Spor ulazi u novu fazu
Tokom 2025. i 2026. pitanje „Jadrana“ ponovo je dobilo veću diplomatsku težinu.
Hrvatska je formirala svoje povjerenstvo.
Crna Gora svoju komisiju.
Prvi sastanak dve komisije zakazan je za 9. oktobar 2026. u Zagrebu. Crnogorski ministar odbrane Dragan Krapović rekao je u septembru da se stav Vlade Crne Gore o vlasništvu nije promenio, ali i da u razgovore ulaze sa namerom da se traže zajednička i održiva rešenja.
Kakav će biti rezultat tih razgovora, danas se ne zna.
Možda će dve države naći rešenje.
Možda će spor trajati još godinama.
A možda će se jednog dana pojaviti formula o kojoj danas niko ozbiljno ne govori.
Ali iza svih nota, komisija, pravnih tumačenja i zastava ostaće jedan stari beli barkantin.
Brod koji je već mnogo puta promenio državu, a da sam gotovo nikuda nije otišao.
Brod koji je preživeo Kraljevinu Jugoslaviju, italijansku zaplenu, socijalističku Jugoslaviju, Saveznu Republiku Jugoslaviju i državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
I koji, dok se države raspravljaju kome pripada, nastavlja da radi ono što radi još od 1933. godine.
Da plovi.
„Jedrenjak Jadran — roman o brodu koji je nadživeo Jugoslaviju“ govori upravo o toj neobičnoj biografiji broda — o ljudima koji su preko njegove palube prolazili, državama čije je zastave nosio i vremenu koje se oko njega menjalo.
To nije knjiga o tome ko bi trebalo da pobedi u današnjem sporu.
To je roman o brodu koji je već nadživeo gotovo sve države koje su ga smatrale svojim.
Više o knjizi →
