Blog

Beograd je grad na dve velike reke, ali zanimljivo je koliko malo znamo o mostovima preko kojih svakodnevno prelazimo.

Zašto se Gazela zove baš tako?

Da li znate da je Beograd umalo, pored Gazele, dobio i „Žirafu“?

Zašto Stari železnički most decenijama izgleda kao da nikada nije ofarban?

Po kom Branku je Brankov most dobio ime?

I kako je jedan beogradski učitelj, praktično sam, spasao most koji su nemačke snage već pripremile za rušenje?

Priča o beogradskim mostovima mnogo je zanimljivija nego što bi se moglo zaključiti dok preko njih prolazimo zaglavljeni u saobraćaju.

A počinje, kao i mnogo toga u Beogradu, ratovima, rušenjima i ponovnim građenjem.

Brankov most — zapravo dva mosta

Današnji Brankov most povezuje najuži centar grada sa Novim Beogradom i Zemunom. Iako ga doživljavamo kao jednu celinu, on je zapravo sastavljen od dva odvojena mosta-blizanca, građena u različito vreme.

Ako prolazite Savskim šetalištem i pogledate konstrukciju odozdo, razlika je sasvim vidljiva. Kada preko njega prelazite automobilom, gotovo je nemoguće primetiti je.

Ali još je zanimljivija priča o mostu koji je ovde stajao pre njega.

Na istom mestu nalazio se Most kralja Aleksandra, monumentalni viseći most između starog Beograda i Zemuna. Podignut je bez stubova u sredini rečnog toka, što je bilo naročito važno zbog pristaništa i nesmetanog manevrisanja brodova.

Njegove masivne kamene osnove i danas nose konstrukciju Brankovog mosta.

Most kralja Aleksandra trebalo je da bude još raskošniji. Na prilazima su bile zamišljene monumentalne konjaničke skulpture istorijskih vladara, ali je istorija bila brža od graditelja. Most je stradao u Drugom svetskom ratu.

Posle rata podignut je današnji most, čiji je glavni raspon dug oko 261 metar i koji je u vreme izgradnje predstavljao značajan inženjerski poduhvat.

A po kom Branku je Brankov most?

Oko toga se u Beogradu dugo raspravlja.

Jedni ga povezuju sa piscem Brankom Ćopićem, koji je 1984. godine tragično okončao život skokom sa ovog mosta.

Drugi tvrde da je naziv mnogo jednostavniji: most je nastavak Brankove ulice, nazvane po pesniku Branku Radičeviću.

U svakom slučaju, ime „Brankov most“ toliko se odomaćilo da danas gotovo niko i ne razmišlja o njegovom poreklu.

Gazela — most koji je ime dobio po svom obliku

Gazela je jedan od najprepoznatljivijih beogradskih mostova.

Njena konstrukcija svojevremeno je bila veoma neobična jer predstavlja kombinaciju principa grede i luka. Upravo taj oblik daje joj karakterističnu siluetu.

A iz te siluete nastalo je i ime.

Kada se most posmatra sa strane, njegova konstrukcija podseća na gazelu u skoku preko reke.

Otuda — Gazela.

Otvorena je 1970. godine i decenijama je nosila daleko veće saobraćajno opterećenje nego što je prvobitno bilo planirano. U jednom periodu preko nje je dnevno prolazilo višestruko više vozila od projektovanog kapaciteta.

Zbog položaja na najvažnijem saobraćajnom pravcu kroz grad, Gazela je dugo bila praktično sinonim za beogradsku saobraćajnu gužvu.

Most na Adi — a mogao je biti „Žirafa“

Kada je početkom XXI veka raspisan konkurs za novi most preko Save, predstavljeno je više arhitektonskih rešenja.

Među njima je bilo i jedno upečatljivo rešenje sa povijenim pilonom, koje je zbog izgleda ubrzo dobilo nadimak „Žirafa“.

Ipak, izabrano je drugo rešenje — vitki pilon nalik igli koji danas dominira vizurom tog dela Beograda.

Most na Adi posebno je zanimljiv zato što čitavu konstrukciju glavnog raspona nosi jedan pilon, visok oko 200 metara.

Još neobičnije je to što pilon nije postavljen tačno u sredinu konstrukcije. Ravnoteža je postignuta tako što su različiti delovi mosta projektovani od materijala različite mase.

Kada se noću osvetli, pilon Mosta na Adi postaje vidljiv sa velikog dela grada i danas je jedan od njegovih prepoznatljivih savremenih simbola.

Stari železnički most i legenda o farbi

Stari železnički most preko Save već je treća konstrukcija koja je na približno istom mestu služila železničkom saobraćaju.

Njegovi prethodnici stradali su u ratovima.

Za današnji most vezana je jedna od najpoznatijih beogradskih inženjerskih legendi.

Prema toj priči, prilikom proračuna konstrukcije navodno nije uračunata težina boje kojom bi čelični most trebalo zaštititi. Pošto bi za njegovo kompletno farbanje bile potrebne tone premaza, legenda kaže da konstrukcija nikada nije ofarbana.

Postoji čak i duhovitija verzija — da je reč o svojevrsnoj „nemačkoj osveti“, jer je most posle rata obnavljan u okviru reparacija. Pasted text

Koliko god ta priča bila privlačna, treba je shvatiti upravo kao gradsku legendu, a ne kao pouzdano utvrđenu tehničku činjenicu.

A možda je upravo zato toliko dugo i opstala.

Novi železnički most — Hajdinov most bez klasičnih stubova

Nedaleko od starog nalazi se njegov mnogo mlađi rođak — Novi železnički most.

Otvoren je 1979. godine i delo je akademika i građevinskog inženjera Nikole Hajdina.

U vreme izgradnje predstavljao je izuzetno napredno inženjersko rešenje, sa železničkom konstrukcijom oslonjenom na sistem kosih zatega.

Dugačak gotovo dva kilometra, sa dva karakteristična pilona, postao je jedan od prepoznatljivih elemenata beogradske panorame.

Posebno je upečatljiv noću, kada njegova konstrukcija dolazi do izražaja iznad Save.

Stari savski most — most koji je spasao učitelj

Malo koji beogradski most imao je burniju biografiju.

Stari savski most podignut je tokom nemačke okupacije 1942. godine. Nemci su mu dali ime Prinz Eugen, a konstrukcija je prvobitno bila namenjena za drugo mesto.

Kako se nemačka vojska 1944. povlačila iz Beograda, most je pripremljen za rušenje.

I tada se dogodila priča zbog koje je ovaj most ušao u gradsku legendu.

Učitelj Miladin Zarić, koji je živeo u Karađorđevoj ulici i danima posmatrao nemačke pripreme, uočio je gde se nalaze detonatorski kablovi.

Kada je počelo nemačko povlačenje, izašao je iz skloništa i prišao mostu. Prema najpoznatijoj verziji događaja, pronašao je alat pored poginulog nemačkog vojnika i uspeo da preseče već aktivirani vod za miniranje. Pasted text

Most je ostao čitav.

Decenijama je služio automobilima, tramvajima, pešacima i biciklistima i postao jedan od simbola starog Beograda.

Danas, međutim, ova priča ima i novo poglavlje: konstrukcija Starog savskog mosta uklonjena je u okviru projekta izgradnje novog mosta na istom pravcu. To je jedna od velikih promena u odnosu na vreme kada su nastale ranije verzije ovog teksta.

Pupinov most — most kojeg u prvobitnom tekstu još nije bilo

Kada sam prvi put pisao ovaj tekst, most između Zemuna i Borče bio je tek najava.

Danas je to Pupinov most.

Otvoren je 18. decembra 2014. godine i povezao je Zemun i Borču preko Dunava. Dug je nešto više od kilometar i po, a njegov glavni raspon ima 362 metra. Bio je to prvi novi beogradski most preko Dunava posle gotovo osam decenija.

I tako je ono što je u staroj verziji ovog članka bilo budućnost u međuvremenu postalo svakodnevica.

Možda je to i najbolji dokaz koliko je priča o beogradskim mostovima živa.

Mostovi kao istorija grada

Beogradski mostovi nisu samo čelik, beton, kablovi i asfalt.

Na njima se možda bolje nego bilo gde drugde vidi istorija ovog grada.

Jedni su rušeni u ratovima.

Drugi su građeni na njihovim temeljima.

Neke je sačuvala neverovatna hrabrost jednog čoveka.

Neki su bili inženjerski eksperimenti svog vremena.

A neki su od crteža na papiru postali novi simboli Beograda.

Preko njih danas prelazimo gotovo ne primećujući ih.

A možda bi ponekad trebalo samo malo usporiti i pogledati.

Jer svaki od tih mostova ima svoju priču.

26/09/2026